Categories
Foto priče

НА ЛЕПОМ ПЛАВОМ ДУНАВУ – Драган Бабовић – ФОТОГЕНИЈА (5)

Драган Бабовић својим фото-апаратом бележи тренутке из свакодневице и даје нам нешто чиме се ретко који фотограф, који је само то, може похвалити. То су приче о животу, фотографији и фотографима под зајеничким називом ФОТОГЕНИЈА. Снагом своје прозе допуњује фотографске радове дајући им занимљива тумачења и нови смисао.

НА ЛЕПОМ ПЛАВОМ ДУНАВУ
(линија спајања или раздвајања)

Данас је мој дан. Решио сам задатак који ми је један фотограф поставио пре скоро 45 година. Проблем сам држао у својој подсвести тако дуго, а данас је решење дошло некако само од себе, неким чудом саме природе.

Недеља је. Кренуо сам са женом на 25. мај, да се прошетамо поред Дунава. Како је време било облачно, нисам понео фотоапарат од кога се не раздвајам. К’о рекох, да се прошетамо без уобичајеног притиска да нешто усликам.

Кад смо стигли дувала је таква кошава да смо једва чекали да се склонимо у први кафић на обали. Кафић је био полупразан, топао. Пријатан простор испуњавала је музика Лауре Паусини. Док смо испијали еспресо са и без млека, гледали смо кроз огормне стаклене излоге на само ушће, на место где се Сава улива у Дунав. Како би с времена на време кроз облаке синуло Сунце, одједанпут се између Саве и Дунава могла видети јасна црта, која одваја муљевиту Саву од плавог Дунава. Чим сам угледао ову сцену, зажалих, по ко зна који пут, што нисам понео фотоапарат са собом. Каква сцена за сликање!

© Драган БАБОВИЋ, На лепом плавом Дунаву, Београд, 2010.
© Драган БАБОВИЋ, На лепом плавом Дунаву, Београд, 2010.

Пошто смо седели сат времена, прочитали и дневне и неке ревијалне новине, вратисмо се кући, а ја одмах узех апарат у руке па назад у кола и опет на Дунав. Стигох нестрпљив после изненада искрсле гужве у саобраћају, и гле чуда, она слика која је ту била пре пола сата, била је још увек присутна, сада у још бољем светлу. Почех да сликам и направих неких двадесетак снимака.

Е сада, зашто све ово причам? За ту црту која раздваја ове две велике реке, веже ме једна стара прича, управо потекла од једног старог фотографа. То је био чувени чика Ика, фотограф који је у Титово време имао радњу преко пута Милиције у 29. новембра. Добро је зарађивао, али као човек старог кова који је био сведок многих одузимања имовине, због ондашњег режима, то није смео да покаже. Зато никада није купио ауто већ је са своје Чубуре на посао и са посла ишао сваки дан 25 година таксијем. Недељом би стајао на прозору на другом спрату своје зграде и пушио. Није имао деце, па је волео да се шали с нама клинцима. Једном смо га упитали како да зарадимо паре, а он рече да нема ништа лакше од тога, да има тако много начина. Одмах нам и сам понуди посао за који ће, каже, баш добро платити и то ондашњих милион динара. А ево шта је хтео – да нам да једну конзерву са кило беле фарбе и једну дебелу четку а да ми онда повучемо само једну црту тачно тамо где се Сава улива у Дунав, да сви знамо где је та линија њиховог сусретања. Многи су до сада покушавали али нико није успео.

Сетих се данас те приче и тог задатка који сам, ето држао у глави готово 45 година. Осећао сам потребу да га на неки начин решим. И гле чуда, данас ми се указа та прилика. Иако нисам понео апарат са собом, није ми ни најмање било тешко да се вратим кући, узмем макину и вратим се на место овог величанственог догађаја.

Није то обична црта. Та дуга дуга линија може бити историјски симбол вечног раздвајања Балкана и осталог дела Европе. Бити жута звездица на плавој позадини, симбол знака Европске уније, то су савремене тежње многих малих земаља Балкана. А ево ту преда мном њена локална маленкост – река Сава, обојена жућкастим муљем не може да испрља тај европски плави Дунав чија је снага толика, да га не могу друкчије обојити чак ни друге велике и моћне муљевите притоке на путу од Алпа до Црног мора.

Јасно се види да се Дунав опире свом силином утицају локалне Саве и дуго дуго не да њеној боји да се с помеша с његовом. У борби два речна џина, неколико километара ниже, Дунав ипак побеђује, као да је опрао сав тај муљ и наставио да тече до свог ушћа плав као сам валцер. А црта остаје видљива или невидљива, као црта која нас раздваја али и спаја.

Facebook Twitter Linkedin