Letnji kamp kroz utisak “onako iz srca” Fadila Šarkija

Na prošlogodišnjem Letnjem kampu klasične crno-bele fotografije u selu Garaši kod Aranđelovca, koji su uspešno organizovali Foto saveza Srbije i Beograd FOTO, jedan od učesnika bio je i naš renomirani fotograf Fadil Šarki koji iznosi svoje utiske, kako reče, “onako iz srca”.

Kada me je kolega Miroslav Predojević pozvao i rekao da organizuje Letnji kamp klasične crno-bele fotografije u trajanju od 10 dana u selu Garaši na obroncima Bukulje učinilo mi se da bi to mogao biti onaj retko očekivani trenutak spajanja odmora i rada. Raditi i odmarati se u isto vreme, nekako zvuci nelogično i oprečno. Ali bez obzira na tu suštinsku protivrečnost upravo se to događalo tih 10 dana u julu 2013. godine.

© Fadil ŠARKI,  Jutro na jezeru, Garaši, 2013.

© Fadil ŠARKI, Jutro na jezeru, Garaši, 2013.

Već duze vreme me je opsedala ta magija fotografije na filmu, znanje stečeno još u fotografskom klubu srednje škole ali zaboravljeno, ti trenuci usporenosti i usresređenosti kod snimanja, trenuci kada se iz dubine tame rađa delić sveta koji smo negde u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti pritiskom na okidač smestili u malu crnu kutiju na njen celuloidni “senzor”, uglavnom od 36 snimaka…

© Fadil ŠARKI, Sa bazena, Garaši, 2013.

© Fadil ŠARKI, Sa bazena, Garaši, 2013.

Došavši u selo Garaše a naš cilj su bili apartmani Paunove stene shvatio sam da je to onaj seoski turizam o kojem se uglavnom mašta a čiji se konkretni oblici veoma retko sreću. Seosko domaćinstvo Milorada Kondžulovića ušuškano među livadama i prelepim proplancima planine Bukulje u čijoj se blizini na samo 10 minuta nalazi veliko akumulaciono jezero a tik ispod njega mali kompleks bazena sa restoranom i igralištima za odbojku i mali fudbal. U toj i takvoj atmosferi tišine, čistog vazduha, mirisa trave i sena, šuma i livada trebalo je da se odvija naša radionica.

Ujutro se budite dok vam se kroz otvoren prozor zajedno sa suncem uvlače zvuci sela, kukurikanje petla, negde pritajeni lavež pasa i blejanje ovaca… i dok se tako naslanjate na prozor i punim plućima udišete onaj svež, rezak i čist planinski vazduh do nozdrva vam stiže opojni miris jutarnje kafe što znači da su se vaše kolege probudile pre vas i da vas taj jutarnji napitak čeka tamo na jednoj od terasa.

Još uvek, gotovo desetkovani od mirnog i spokojnog sna, ćutite, zagledani u zelena prostranstva i prelepi vrt domaćina Paunovih stena, kojeg bih ja da se nešto pitam istog časa postavio za ministra turizma, pojavljuje se nas predavač, mađioničar (jedna moja prijateljica inače fotograf i to kakav, za fotografiju na filmu je rekla da je to pojavljivanje magije, a nakon ovog kursa naš predavač je bez dileme kod mene stekao kult mađioničara) nasmejanog i vedrog lica. Pitanje više kao provokacija jer on zna odgovor na sebi ga je isprobao te noći “Pa momci kako ste spavali jel vam prija ova tišina… spavali smo sjajno, a sad smo gladni…”

Doručak u bašti restorana tik pored bazena, a onda po svoje sveske i u učionicu na otvorenom u letnjikovcu dvorišta našeg domaćina. Ručak, opet do bazena a onda duža pauza. Kupanje i sunčanje, izležavanje na ležaljkama ispod suncobrana pored dvorišne fontane koja je delo ruku našeg domaćina, sa knjigom u krilu, vožnja biciklom po okolnim seoskim putevima.

© Fadil ŠARKI,  Mikica, Brezovac, 2013.

© Fadil ŠARKI, Mikica, Brezovac, 2013.

Popodnevni časovi i opet pauza pred večeru. A onda kada se dan približava kraju u samu suton odnekud se pojavljuje hladno pivo, časa crvenog vina i kreću pitanja, diskusije, iz svih raspoloživih oružja napadamo na znanje našeg predavača, ne bi li ga nekako oteli i prisvojili jel ovo je prilika, biti 24 časa sa nekim od koga ne moraš da krades znanje i iskustvo jer ga naš predavač poklanja nesebično sa osmehom… i tako do duboko u noć u društvu novostečnih prijatelja kolega.

I tako dan za danom, odlasci na teren, fotografisanje, poseta nekim zanimljivim ljudima ovog kraja “modeli” koji nam sa osmehom i neverovatnim strpljanjem poziraju, čaša rakije i kafa, a onda onaj veličanstveni trenutak ulaska u laboratoriju, uzbuđenost zbog tek osvojenog znanja, strah od nekog zaboravljenog važnog detalja jer su vam misli sa predavanja na kratko odlutale.

Ali u mraku laboratorije niste sami tu je Miroslav negde sa strane gleda i “vidi”, da vidi za razliku od nas, i odjednom nestaju pitanja i strah, šta će se desiti ako preeksponiram film ili ako ga ne stavim pravilno u doznu ili ako sam zaboravio koliko dugo se razvija i ispira ili… ili… shvatate da se vaše krhko znanje upravo sada učvršćuje i postaje sigurno jer ne možete pogrešiti ali i ako vam se to desi mrakom laboratorije sve vreme pulsira rečenica naseg predavača… ”pa iako pogresite ništa strašno bože moj ponovićemo to sutra, zato smo valjda ovde…” da zato smo valjda i bili tu, a mene eto opet i ove godine… bar na nekoliko dana.

Facebook Twitter Linkedin