METAMORFOZA – Miomira Petrovića

Priča METAMORFOZA Miomira Petrovića (1972, pisca, pripovedača, dramaturga, teatrologa) o imaginarnom fotografu koja je objavljena u njegovoj zbirci “Tečni led” (Prosveta, Beograd 2011).

METAMORFOZA

Trudio se da postepeno i sistematično zamenjuje fotografije iznad radnog stola urađene uvek u istom formatu, zavisne u svom poretku od tematske mape prizora na kojima je u tom trenutku radio. Tako bi sleva na desno, od gornjeg pa sve do poslednjeg, najnižeg reda svakog dana skidao po jednu fotografiju i na njeno mesto dovodio, u pravom smislu te reči onako kako slepac ispituje novi prostor, po jednu fotografiju iz nove mape.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Muzikanti, Beograd, 1983.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Muzikanti, Beograd, 1983.

Tako bi metamorfoza stanja njegove svesti i duha bivala očiglednija jer bi, posle dugog posmatranja, uočivši kako nova serija i novi fon slika počinje da osvaja prostor plutane table na zidu mogao da vrši korekture, da daje upute svojoj kreativnoj energiji (tada je još verovao u kreativnu energiju kao u silu otpora potonuću u galopirajući strah), da odluči šta treba pojačati a šta naglasiti.

Kada bi i poslednja slika bila zamenjena novom, ona prva u prvom redu morala je biti sklonjena da bi se pojavio neki novi smisao, nova putanja. Tako je, poput maratonca što svakoj trci prilazi kao prvoj i poslednjoj, trkača koji stalno kontroliše sopstvenu produktivnost, on sam, koliko je to bilo moguće, kritički ocenjivao svoj rad i analizirao svoje privatno, lično, životno stanje u kome se nalazio.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Beograd, 1985.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Beograd, 1985.

U trenutku njegovog sporog, učmalog prisajedinjavanja sa fotografijama na zidu vladala je metamorfoza u kojoj su slike iz nove mape (portreti marginalaca, socijalno najnižih oblika života u gradu), zamenjivale one iz stare mape (prostitucija u Beogradu). Ulični prodavci benzina, tezgaroši, nakupci vodoinstalaterskog alata s buvlje pijace, pljeskavičari na prilazima železničkoj stanici, bezubi semenkari ispred – ponovo radi bioskop! – dvorana, prosjaci s lažnim i zloslutnim osmesima na usnama spremni da zbog izostanka devalviranog novčića bace najgoru moguću kletvu na zamoljenog prolaznika, ciganke obučene zbrda-zdola kao kakvi mutanti postnuklearne kataklizme, svi oni, dakle, sada su zamenili raskokane Rumunke u lihtplavim cipelama groteskno-zavodljivo nalakćene na automobile, razgaćene provincijalke kojima su nedostajali gotovo svi zubi ali ne i pomodne minđuše na nozdrvama, na primer, prve javne gradske travestite koji su pućili svoja smrdljiva usta na fokus kamere.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Novogodišnji vašar, Beograd, 2006.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Novogodišnji vašar, Beograd, 2006.

Prebacivši se na taj uobičajeni koordinatni sistem fotografa morao je pomisliti kako je i na jednim i na drugim portretima strah od smrti, u svojim poslednjim animalnim trzajima lažne razuzdanosti tela i duha počeo da se preliva s zaraženih na ostale stanovnike ovog grada. Kako je sve to postajalo očevidnije i kako je, sasvim verovatno, svako lice s fotografija – i dok ga je birao, i dok ga je razvijao, i dok ga je sušio, i dok ga je objavljeno u nekim novinama posmatrao očima autora-demijurga), upućivalo samo njemu jasnu poruku:

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Novi Beograd, 2007.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Novi Beograd, 2007.

Upitaj se šta je s tobom? Upitaj se kako je moguće da sam ovo Ja, ovakav, a dišem isti vazduh koji dišeš i ti? Mi smo sugrađani, da li je moguće da se i ti ovakvim osećaš ali još nemaš hrabrosti da to sebi priznaš!?

Kasnije te noći, koračao je sporo, noge kao da su se zabadale u razdrljeni, pohabani, nekoliko godina već nepresvučeni asfalt Karađorđevog parka i kao da je svaki naredni korak bio znatno teži od prethodnog. Učinilo mu se da je čak i količina vazduha što su ga primala pluća u svom uobičajenog udisaju, potiskivanju vazduha direktno u najzapretenije alveole respiratorija, da je čak i ta količina bila omeđena, pritisnuta nekom nevidljivom stegom i čitav je hod bio praćen nezaustavljivim brujem automobila koji su se survavali niz bulevar, zakucavajući se u petlju pred Autokomandom.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Zeleni venac, Beograd, 2008.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Zeleni venac, Beograd, 2008.

Pogledao je dva, tri puta na ulicu i uspeo da ponovo prizove tu optičku senzaciju koja ga je od rane mladosti intrigirala. Usled zahuktavanja i sunovrata šare i repovi automobilskih farova ponovo su mu zaličili na uznemirena tela divljih zveri koje su potpuno koncentrisane, fokusirane na plen koji pokušava da pobegne u neki zaklon (u mraku su im poput divljih mačaka sijale oči ogrezle u glad ili krv što će utoliti glad) pa su pri tome iz svojih utroba nedrile krik, urlik budućeg pobednika koji samo što nije rastrgnuo svoju žrtvu.

Ili je to možda, iznenada uvučen u noćni Beograd, sam sebi ponovo izgledao kao plen.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Ušće, Novi Beograd, 2011.

© Miroslav PREDOJEVIĆ, Ušće, Novi Beograd, 2011.

Facebook Twitter Linkedin