Categories
Fotografi

FOTOGRAFOVO FOTOGRAFISANJE FOTOGRAFA

U Srećnoj galeriji Studentskog kulturnog centara (SKC), Beograd, krajem aprila i početkom maja 1987. održana je neobična izložba fotografija pod nazivom FOTOGRAFOVO FOTOGRAFISANJE FOTOGRAFA – Miroslava Predojevića.

Portreti fotografa snimljeni su u periodu od 21. septembra 1985. do 16. novembra 1986. godine sa namerom da se spoji lik fotografa sa njegovim fotografskim delom. Prema tome, postavka izložbe podrazumeva da u istom ramu bude izložen portret fotografa (moje fotografsko viđenje) i njegovo karakteristično fotografsko delo, čime bi se donekle demistifikovao rad tih ljudi koji su u javnosti prisutni sa određenim fotografijama koje su postale deo njih samih, odnosno u većini slučajeva, fotografske kreacije koja su poznatija od njih samih.

Presek je napravljen u jednom, određenom, dosta kratkom vremenskom periodu, ne sa željom da se zabeleže likovi svih fotografa vrednih pažnje, već da se pokaže neko vreme i refleksija tog vremena na radovima jednog broja fotografa, ravnopravno amatera i profesionalaca.

Nemirni i radoznali duh fotografa naveo me je da ih, uglavnom, portretišem ispred nekakvih vrata i kapija čije simboličko značenje je bilo prioritetno. Ona odvajaju i spajaju različite prostore u realnom i simboličnom smislu. Pošto se zaključavaju, vrata sa jedne strane simbolizuju granicu, zabranu, ali i poziv da se kroz njih kroči u neki drugi svet. Fotografi su ti koji se nadaju, tumarajući u svetu prepunom slika, da će se neka vrata oškrinuti i nagraditi ih prizorom samo njima dostupnim. Pronaći ta vrata znači uživati u zadovoljstvu, jedinstvenog, neponovljivog viđenja.

Tekst za katalog napisao je Ješa Denegri:

FOTOGRAFOVO FOTOGRAFISANJE FOTOGRAFA

Evo jedne neobične koincidencije, slučaja podudarnosti u osnovnoj ideji, ali s nekom bitnom razlikom: dok je jedan drugi fotograf zamislio da napravi seriju portreta beogradskih fotografa – zanatlija (u njihovim radnjama, s njihovim instrumentima rada), Miroslav Predojević je odlučio da pred svoju kameru dovede fotografe poznate po imenu i delu, autore koji čine ceo jedan “stalež” u znatnom rasponu generacija, staža, shvatanja.

Ponovo je tema: fotografovo fotografisanje fotografa, a to znači da se sve u ovoj operaciji odigrava unutar jednog zatvorenog kruga vezanog za osobe i postupke u domenu medija fotografije. Pred kamerom jednog fotografa prolaze i izmenjuju se ostali; kamera i proces snimanja spona je koja ih vezuje, a rezultat je jedna serija portreta ljudi koje ovog puta vidimo kao objekte (kao povode snimanja), ne više kao subjekte (kao autore snimanja) u jednom fotografskom poduhvatu.

Ono što na ovoj izložbi na prvi pogled zapažamo to su likovi više ili manje poznatih fotografa, pretežno beogradskih, s ponekim izuzetkom, uz čiji je portret izloženo i po jedno njihovo karakteristično delo ( u njihovom sopstvenom izboru ili po izboru autora izložbe). To je dakle, u isto vreme „galerija portreta” i mala antologija radova jednog niza fotografa – moglo bi se reći neka vrsta priloga za istoriju fotografije u ovom prostoru.

Ali kada bi se na tome završilo ceo bi poduhvat bio tek jedna reportaža, dokument o nekim ljudima, možda neki doprinos sociologiji kulture ili pak izjava u slikama o sklonosti jednog autora prema radovima njegovih kolega. Stvar se menja kada se pokuša zaći iza onoga što je na ovim fotografijama uočljivo već na prvi mah: kada se počne misliti na to šta je sve igralo neku ulogu u procesu stizanja do ovog svima vidljivog rezultata.

Glavna se intriga u ovoj izložbi sastoji u činjenici da su pred kamerom – ne znajući, zapravo, tome pravi razlog – našli odreda ljudi koji inače, gotovo svakodnevno, stoje za kamerom. To je, međutim, nešto drugo nego samo promena položaja: našavši se pred kamerom, kao objekti snimanja, oni su makar za trenutak u istom psihičkom stanju u kojem se često nalaze modeli za fotografisanje.

Tako na svom licu, na svojoj koži, moraju da osete, pažnju i presiju kamere, da se prepuste njenom uhođenju, njenom pogledu kojem ništa ne može da promakne; pogledu koji zadire u dušu, koji odoleva prirodi onoga u koga je uperen. Jedna od tajni fotografije – smatrala je Diana Arbus – upravo je u tome što nikada ne znamo šta osećaju i doživljavaju ličnosti koje pristaju da budu snimljene i u trenutku kada su snimljeni, pogotovo ako tome ne slute pravu svrhu. Tada se na njihovim licima, u njihovim kretnjama, u položaju tela, u pogledu, odaju neka unutrašnja stanja, zapisuju se trenutna raspoloženja; ono što je subjektivno i intimno postaje javno, dostupno gledanju drugih ljudi.

Izazov je posebno uzbudljiv kada onaj koji često i rado gleda druge postaje predmet gledanja drugih; kada – kao u ovom slučaju – posmatrač postane posmatran. Kada fotograf postane model, kada njegovo delo postane povod nastanka jedne nove fotografske celine.

Upuštajući se u sve ove i slične operacije, autor izložbe priznaje da ni sam nije mogao predvideti sve njihove posledice. Znao je samo da će time jedan proces biti otvoren, a gde će to dovesti, gde će se to završiti, zavisiće od mnoštva daljih okolnosti. Tek na okupu, na izložbi, svi koji su pristali da budu snimljeni videće zašto je to služilo i šta se time postiglo.

Sve to zajedno bio je, zapravo, jedan test ponašanja, jedna proba relacija i reakcija, a upravo taj među odnos izazova i odgovora čini ovaj nevidljivi no od vidljivog možda čak bitniji sadržaj ovog poduhvata fotografovog fotografisanja fotografa.

Facebook Twitter Linkedin