Categories
Fotografi

Selo kao „komad zavičajne zemlje” u delu Miroslava Predojevića

Izložba fotografija sa temom SELO Miroslava Predojevića održana je u Centru za kulturu i sport “Šumice”, Beograd, januar – februar 1996. Bilo je izloženo 35 radova koji su nastali u periodu 1983 – 1995. godine.

Tekst iz kataloga:

Selo kao „komad zavičajne zemlje” u delu Miroslava Predojevića

Životom prognani iz zavičaja mnogi ljudi su zauvek ostali bez njega. Oni drugi koji su ostali u njemu, satima potčinjeni televiziji, radiju, ilustrovanim novinama, i časopisima, još su bezzavičajni. Zadojeni idejom o odlasku oni veruju (često lažnom) predstavljanju sveta, koji nije svet.

Čoveku, napadnutom i prognanom medijima bliži je TV prijemnik od njive oko kuće, od starog hrasta, potoka ili neba nad zemljom. Bliža mu je istina iz slepe i gluve pred vrednostima, gluve kutije, od emocijama nabrekloga zavičajnog tla. Ono što je još opasnije od ovih usuda to je nezainteresovanost i površni odnos prema načinu života sredine iz koje smo ponikli. To nije ništa drugo do okrutna posledica duha vremena u kome živimo.

Jedan od onih umetnika na beogradskoj likovnoj sceni, koji ne prihvata „bekstvo pred mislima”, već razotkriva tu najveću zamku savremenog čoveka, je umetnički fotograf Miroslav Predojević. Ono što odlikuje njegov rad to je osmišljenost i promišljenost. Njegova inspiracija selom nije slučajna.

Miroslav Predojević jednostavno nije umetnik koji lebdi oko zemlje, on razmišlja o njoj. Njegovi „putopisi”, zarobljeni okom kamere u jedan trajni umetnički dokument kakve su Predojevićeve fotografije, najbolje svedoči o tome. U tom istrajavajućem beleženju i osmišljavanju, on je prošao kroz razna poglavlja svoje priče o selu: seosko graditeljstvo, seoski zanati, prizori iz seoskog života i Guča.

Uživajući u selu, kao što okom kamere ume da uživa u lepoj ženi, on je istraživao i snimao i bio kadar da čeka, poput seljaka koji čeka da kukuruz rađa i zri. Izložba „Selo” Miroslava Predojevića je naprosto priča o srpskom selu, čije je tlo izrodilo velike umetnike, pesnike i filozofe. Upravo kao što je jednom prilikom Johan Peter Hebel napisao: „Mi smo biljke koje se – priznali to sebi ili ne – korenjem moraju dizati iz zemlje da bi u eteru cvetale i donosile plod”. O tome, kroz izložena dela i govori Miroslav Predojević.

Predojevićeva opuštenost pred lepotom seoskog života, pred seoskom kućama, zanatima i muzičkim svečanostima (kakav je svetski poznat Sabor u Guči) daje nam nadu o jednoj novoj spoznaji zavičajnog tla, kakvo je naše zavičajno selo.

„Ako se opuštenost prema Stvarima i otvorenost za tajnu pobudu u nama, tada ćemo smeti stupiti na put koji vodi novoj osnovi i novom tlu. Na ovom tlu bi stvaranje trajnih dela moglo pustiti novo korenje” (Martin Hajdeger).

Miroslav Predojević se na sebi svojstven nenametljiv način, a na našu sreću osmišljeno i umetnički snažno bavio „ovim komadom naše zavičajne zemlje”. 35 fotografija, nastalih u periodu od 1983 do 1995. godine, su priča o umetničkom delu izraslom iz zavičajnog tla.

Marta Vukotić, januar, 1996.

Facebook Twitter Linkedin