Categories
Fotografi Vesti

УРБАНЕ ЕНИГМЕ – Едa Игличa

Едо ИГЛИЧ (Фото: Мирослав Предојевић)
Едо ИГЛИЧ (Фото: Мирослав Предојевић)
Едо Иглич истакнути београдски излагач је припремио прву самосталну изложбу фотографија под називом УРБАНЕ ЕНИГМЕ. Изложба ће бити постављена и свечано отворена у Галерији Народне банке Србије (Немањина 17, Београд) од понедељак 23. фебруара (19 часова). Поле отварања изложба ће се моћи видиети све до 6. марта 2015. године.

Текст Драгана Бабовића из каталога изложбе:

УРБАНЕ ЕНИГМЕ ЕДЕ ИГЛИЧА

Едо Иглич је један од најуспешнијих фотографа у Србији у последњих неколико година, како по броју примљених фотографија на преко 230 домаћих и међународних такмичења, тако и по броју освојених златних, сребрних, брознаних, Салон медаља и похвала, на салонима фотографије под патронатом Фото Савеза Србије и међународних удружења фотографа као што су FIAP (International Federation of Photographic Art), PSA (Photographic Society of America), UPI (United Photographers International), AUF BiH (Асоцијације за уметничку фотографију БиХ), међу којима је и друга награда за фотографију на Републичкој изложби фотографије 2013. године у Чачку. На листи 10 најуспешнијих излагача Фото Савеза Србије у 2013. години је заузео треће место. Звање фотографа прве класе има од 2013. године а звање AFIAP од 2014. године.

© Едо ИГЛИЧ, Заборављена милостиња
© Едо ИГЛИЧ, Заборављена милостиња
Изложба којој је дао назив „Урбане енигме“, која се одржава у Галерији Народне банке Србије, у периоду од 23. фебруара до 6. марта 2015. године, је његова прва самостална изложба фотографија која се састоји од 42 фотографије у избору нашег најчувенијег фотографа Томислава Петернека.

Нашао сам да је енигма грчка реч која значи чвор, а у српском језику се користи као синоним за загонетку, која значи нешто двосмислено, замршено што треба одмрсити, развезати, пронаћи решење, разјаснити. Урбане енигме фотографа Еда Иглича, заправо су фотографије градских загонетки, мозгалица, шала и доскочица, које настају у комбинацији уличне уметности, уметничких слика, рекламних паноа, натписа и случајних пролазника.

Фотографи који се баве снимањем градске архитектуре ради издавања репрезентативних монографија градова имају све више неприлика. Наиме, они од осликаних фасада, реклама, фотографијама излепљених трамваја, аутобуса и тролејбуса, светлећих тела, каблова и клима уређаја више не могу да издвоје чисту архитектуру града. У таквој неприлици, неки фотографи управо виде згодну прилику да на својим фотографијама покажу то друго лице града у коме живи савремени човек.

Едо Иглич је фотограф који проналази занимљиве примере уличне уметности, у којима лако чита поруке анонимних аутора, па у тај простор смешта људску фигуру, грађанина, човека, жену, дете, чијим се присуством те поруке лакше читају и надограђују и поруком самог аутора.

Фотографије „Урбаних енигми“ су лајф фотографије, слике свакодневице. Лајф или жанр фотографи најчешће излажу фотографије у црно белој техници. Едо Иглич, пак, разбија те предрасуде и показује да добра животна фотографија мора да садржи и боју. Многе његове фотографије управо причају самом бојом, где би се монохромијом изгубио смисао. Он реалност живота не види само црно бело, већ у њој пре свега види оптимизам, хумор, срећу, радост, па зато већина његових фотографија зрачи посебном
животном енергијом.

© Едо ИГЛИЧ, Чекање
© Едо ИГЛИЧ, Чекање
Фотографије Еда Иглича су по својој композицији једноставне, а њихов ликовни садржај се лако чита. Он на својим фотографијама спаја два света. У ликовну матрицу позадине коју чини неки графит, уљана слика, реклама или фотографија, и која има свој посебан живот, која стоји сама за себе и носи своју личну поруку, он уноси човека, са којим сада та представа добија нови живот, као слагање сличних призора, као супротност или као допуна. Да би ухватио прави тренутак, Едо Иглич је у стању да чека сатима, јер, како каже, он своју фотографију види унапред.

Зависно од среће, некада је његова фотографија резултат који се остварује срећном околношћу, одвијањем познатог принципа синхроницитета, а неки пут је резултат стрпљивог чекања да се ствари на слици поклопе. Тако он успева да створи један нови свет у коме ће испред огромне фотографије на којој родитељ грли бебу, снимити заљубљени пар који се исто тако грли. Поред великог билборда који рекламира девојку у бикинију која лежи на летњим сунцем обасјајној пешчаној плажи, он ће супроставити београдски снег и ђубретара који о таквој девојци и летовању може само да сања. Поред графита са ликом Николе Тесле, који је открио прве принципе бежичне везе, он ће снимити девојку која баш у том тренутку држи мобилни телефон. Исто тако, чекаће сатима да између два насликана пијанца који наздрављају уздигнутим пивским флашама, прође прави живи човек који ће у руци, такође, држати боцу пива. Онда ће са Бранковог моста угледати на асфалту насликане велике рибе, као рекламе за рибљи ресторан, па ће сачекати да се у кружном пољу где пише „рибе“ нађу две лепе девојке. Сачекаће и да се испред познатог знака трговачке фирме „Две шмизле“ нађу две девојке које ће се загрлити. Сачекаће да испод великог билборда са ликом Здравка Чолића, чији се концерт најављује, прође девојка која је обузета музиком коју управо слуша преко слушалица. Стајаће испред једног оронулог новобеоградског улаза где је street уметник, потписан као Лордрог, насликао мачка у облику градског мангупа, који у оделу са рукама у џеповима и прекрштеним ногама, „шацује“ неку даму, да се та дама и појави. Чекаће у Кнез Михаиловој да се на једном месту у истом тренутку супроставе три жене различитог друштвеног статуса, Hermina Dauber , звана Муни са платна Паје Јовановића, старицa која проси и грађанкa која пролази без намере да просјакињи било шта удели. У њу као да са прекором гледају и погнута старица и прелепа Муни са слике Паје Јовановића. Уље на платну са голим човеком у природној величини, послужиће му као повод да сачека ко ће се повезати са том сликом. И наравно, његово стрпљење и уметничка видовидост донеће му прави згодитак, госпођу у капуту која ће се нагнути да прочита податке о слици, али и њеног пса, обученог у капутић, који ће је стрпљиво чекати на узици на другој страни слике, који својим ставом и погледом као да коментарише овај призор. Ухватиће Едо и сцену када из мушке свлачионице вире ножице и лица младих балерина.

Његова фотографија „Чекање“ заслужила је са правом највише признања. Лаконским приступом он лику насликане црне силуете Винстона Черчила који пуши томпус, супроставља жену која пуши цигарету седећи у башти кафића. Изнад Черчила су зупци од црно белог филма, који не само да дају посебан ритам овој црно белој фотографији, већ целој слици дају узвишени филмски дух.

© Едо ИГЛИЧ, Раскид са прослошћу
© Едо ИГЛИЧ, Раскид са прослошћу
Основна замисао изложбе Еда Иглича „Урбане енигме“ неодољиво ме подсећа на причу о Гордијевом чвору, метафори за нерешив проблем. Онај ко одвеже чвор, каже пророчанство, постаће краљ Азије. Једино Александар Македонски успева да проблем реши храбро га пресецајући једним замахом свог мача. Синтагма Гордијев чвор је синоним за велики проблем који се веома лако решава. Онај ко успе да реши неки од својих животних проблема који нам намеће свакодневица, након тога осећа велико задовољство, стиче нову снагу и постаје јачи. Едо Иглич нам кроз своје урбане енигме управо то и доказује.

Савремени темпо живота нас са неподношљивом лакоћом постојања из дана у дан, из сата у сат оставља скоро без даха. Аутори графита поред којих пролазимо, а које често и не примећујемо, покушавају да нас пробуде из дубоког сна, подстакну на акцију, на протест, да нас упозоре, забаве или понекад и насмеју. Живот графита тако несвесно представља својеврсно огледало живота који водимо, закључује аутор изложбе Едо Иглич.

Иако је већина Игличевих фотографија снимљена у Београду и Србији, оне делују као да су снимљене у било којој другој светској метрополи. Фотограф свакодневице је сличан уличним уметницима, јер он ту снима живот и проналази надахнуће за своја дела. Едо Иглич својим фотографијама посредно указује част анонимним уметницима, који делују ван институција и званичних галерија, те их сада са својим фотографијама овековечује и уноси у једну од најпрестижнијих београдских галерија – Галерију Народне банке Србије.

Сигуран сам да ова збирка фотографија из богатог опуса Еда Иглича, представља значајан допринос српској фотографији, а да су његове бројне победе на међународним конкурсима својeврсна афирмација српске фотографије у свету. Тако га је, нпр. Фотографско друштво Америке – Photographic Society of America (PSA) уврстило у Алманах „Ко је ко у фотографији за 2013. годину“ у три секције – Projected Image Division (PID) Color, Projected Image Division (PID) Monochrome и Photojournalism Division (PJD). Уверен сам да ће гледаоци овом изложбом добити нову формулу за решење бројних градских загонетки које нас окружују.

Facebook Twitter Linkedin