Categories
Fotografi

OKRZNUTA ISTINA u portretima Miroslava Predojevića

Serija fotografija pod nazivom „Okrznuta istina” Miroslava Predojevića prvi put je prikazana, posle višegodišnjeg rada, na izložbi u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda 1996. godine. Potom su usledile izložbe u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović” u Čačku i Galeriji „A” u Aranđelovcu 1997, Galeriji „Altamira” Umka 1998, Malom likovnom salonu – Narodnog muzeja u Kragujevcu 2000. i Foto galeriji Centra za kulturu Kovin 2002. godine.

Rezime fotografskog opusa „Okrznuta istina”, započetog 1984. godine, usledio je 2009. godine izdavanjem istoimene fotomonografije. Promo film za fotomonografiju možete videti OVDE.

”Ovaj fotografski rad vezan je za moj pogled, usmeren i isečen otvorom zatvarača camere opscure, prema odabranim ličnostima, predstavnicama određenog segmenta socijalnog miljea, u kombinaciji osmišljenog izbora i slučaja. Ovo istraživanje, koje se u nekim slučajevima manifestovalo kao avantura, nije imalo za cilj da prezentira klasični fotografski portret sa njegovim selektivnim istinama i time se u većini slučajeva odrekne realnosti i autentičnosti.

Pošao sam od stvaranja uslova koji su trebali da doprinesu kreativnom sučeljavanju zasnovanom na sposobnosti fotoaparata da sve predstavi i tretira ravnopravno. Jedan od bitnih uslova bio je da izvučem portretisanu osobu iz njenog svakodnevnog okruženja (koje slovi za metod postizanja životnosti) i smestim je u neutralnu sredinu, prazan prostor s tamnom pozadinom i veštačkim osvetljenjem podstaknem maksimalno angažovanje, svoje lično i portretisane osobe.

Pokušavam da od portretisanih ne učinim „pasivne žrtve” i da buduća fotografija ne bude potez balzamovanja, zaleđivanja, odnosno, da sadržaj fotografije bude nešto više nego što tehničko biće fotografije može da pruži. Rezultat toga su portreti koji nemaju pretenziju da supstituišu realnost, već da prikažu neke od njenih izdvojenih slojeva. Cilj je postizanje okrznute istine i okrznute suštine. Ostvarenje jedinstvenog bića. Iz ove moje želje proističe i naziv „Okrznuta istina”, što možda sa druge strane odgovara i postignutom rezultatu.

Kad snimam portrete pokušavam da, ukoliko je mogućno, uhvatim finu duševnu potku ukomponovanu u teksturu mimike. Budući da je fotografija kao sredstvo izražavanja nedovoljno suptilna, sem u nekim slučajevima, moj pokušaj se svodi na težnju da uhvatim iskričave odraze unutrašnjosti ličnosti na njihovom licu.

Nastojim da portretisanu osobu koja leluja kao slamka na vetru sa izraženom samosvojnošću, dinamičnošću pokreta sa stalnim preobražajima u izrazu i borbi sa samom sobom, poistovetim sa svojom vizijom. Kod nekih ličnosti bila je dominantna težnja da se u „dodiru” sa objektivom promene kao kameleoni: nameštaju se i „poziraju”, u trenutku sebe pretvaraju u neko drugo telo, unapred stvarajući imaginarnu sliku. To je neka vrsta nadmetanja između subjekta i fotografa.

Portretisana osoba, u većini slučajeva želi da na fotografiji izgleda kao na slikarskom platnu: privlačna, lepa, samouverena, dinamična, obdarena uzvišenim izrazom, romantična, pametna… Fotograf, istovremeno želi da dobije fotografiju koja je zatvoreno polje sila i rezultat kojem se veruje, ne samo po prirodi stvari, nego i nekim svojim dubljim sadržajem…”

Više o fotomonografiji možete videti OVDE.

Facebook Twitter Linkedin