Categories
Fotografi Vesti

ТАКАВ ЖИВОТ – Преплитање слика и речи

Док у Галерији Фото клуба Нови Сад у Новом Саду (ул. Ђорђа Никшића Јохана 17/7) тече изложба фотографија “Такав живот” фотографа Мирослава Предојевића, мајстора фотографије ФСС (од 29. октобра до 11. новембра т.г.), присећам се његове велике изложбе под истим називом одржане од 2. до 12. марта 2015.г. у Галерији “Прогрес” у Београду.

Новосадска изложба је скраћено издање (20 слика) велике изложбе одржане у Београду, која је садржала збирку од 60 фотографија и 60 текстова. Поред фотографија Предојевић је изложио и књижевне текстове (делове романа, прича, приповедака, песама, цитата) домаћих писаца. Тиме је овај плодни стваралац у дело спровео своју замисао да споји два медија – фотографију и књижевност и да их љубитељима фотографије представи у једном галеријском простору.

Сам аутор то објашњава овако:
“Покушао сам да свакој фотографији из серије ”Такав живот” нађем одговарајући кратки текст, често преузет из богате литературе аутора са наших простора, у виду прозног или поетског цитата… Преплитање слика и речи одувек је повезано, па тако, у садејству, најбоље функционишу.”

© Мирослав ПРЕДОЈЕВИЋ, Столоваче, Сабор трубача у Гучи, 2006.
© Мирослав ПРЕДОЈЕВИЋ, Столоваче, Сабор трубача у Гучи, 2006.

Столоваче
(…) Само на овом месту могле су да се сусретну лептир-машне са шајкачама, младе лепотице са славним, пијаним старцима; даме, одевене по последњој париској моди, са забрађеним сељанкама, под шатрама које су баздиле по ракији, печеном месу и дуванском диму што је напросто куљао из њих. Свака шатра постајала је импровизована гостионица са распареним столицама и састављеним столовима прекривеним чаршавима, у којој су се смењивала и надметала, наизменично, по
два–три оркестра дувача. (…) Лепотице су се пеле и играле по столовима (звали су их столоваче), а мушкарци падали у дерт, развезивали кравате и отпуштали каишеве испод набреклих трбуха. Повремено би истрчавали из шатри да се исповраћају, па се убледелих лица, орошених знојем, враћали, и настављалида пију. (…)
Када се једанпут заседне у некој шатри на Сабору, онда престану да се броје дани и ноћи. Многи ту проведу и неколико дана непрекидно, добијају за то време све што им је потребно: печење, вино, ракију, пиво, салате, чак и љубав, као десерт, а што је најважније, музику која брише време. Када се уморе или их сувише ухвати пиће, увек је могуће одспавати сат–два на састављеним столицама, на столу или џаковима иза шанка, док се оркестри изређају и оду до других шатора да би уступили место за свирку и зараду новима.
Момо Капор, Ивана, Српска књижевна задруга, Београд 2001, 159. и 163. стр.

Уживајући у овом несвакидашњем доживљају, сетих се речи Вилема Флусера, чешког филозофа, писца и новинара, који је рекао:
“Текстови су откривени и другом миленијуму пре нове ере да би уклонили магију из слика, иако они који су их изумели нису могли да тога буду свесни; фотографија, као прва техничка слика, откривена је у деветнаестом веку да би текстови поново били испунјени магијом, иако ни њени изумитељи нису могли да тога буду свесни. Откриће фотографије је такође пресудан историјски догађај, као што је то био изум писма…”

© Мирослав ПРЕДОЈЕВИЋ, Опстајање и преживљавање,         Гојко Прибић, околина селa Крбавица, Лика, Хрватска, 2008.
© Мирослав ПРЕДОЈЕВИЋ, Опстајање и преживљавање, Гојко Прибић, околина селa Крбавица, Лика, Хрватска, 2008.

Oпстајање и преживљавање
Молиш се животу као божанству, са поверењем и са страхом. Пошто већ постоји све ово, што те окружује, и пошто је такво какво је, онда би, по логици симетричног устројства и допуњавања целине, морало постојати и нешто што је од постојећег сасвим супротно. Рај, на пример.
Милован Данојлић, Пустоловина или исповест у два гласа, Филип Вишњић, Београд 2002, 357. стр.

Мирослав Предојевић је годинама брижљиво тражио текстове домаћих писаца чији би се садржај, израз или почетно надахнуће поклопило са оним доживљајем који је он имао стварајући своју збирку фотографија. Из те блиске корелације природно се наметнуо и сам назив изложбе “Такав живот”. Ако би се питали на шта је аутор мислио, одговор би гласио да је то његов одговор на вечно питање какав то ми живот живимо. Свака његова фотографија као да извикује одговор – “такав живот, као на овој слици, као што писац каже у овој причи, у овој песми.”

Предојевић је аутор који никада није инсистирао на спектакуларности, већ је свој опус изградио на интимистичком приступу, пре свега, портрета људи, у чему му помаже велико искуство у раду са људима и познавање психологије. И ову изложбу, као и многе претходне (Жена, 1987, Фотографово фотографисање фотографа, 1987, Село, 1996, Окрзнута истина, 1996) красе фотографије које, поред вишеслојног садржаја, поседују висок технички ниво у коме долази до изражаја пун динамички распон, неопходан да изрази све нијансе ликовних елемената којима аутор прича своје фото приповетке.

© Мирослав ПРЕДОЈЕВИЋ, Недељно поподне,                    Калемегданско шеталиште, Београд,  2006.
© Мирослав ПРЕДОЈЕВИЋ, Недељно поподне, Калемегданско шеталиште, Београд, 2006.

Недељно поподне
(…) Намењена оним суграђанима који не воле да остају код куће и дремају после преобилног недељног ручка, а још мање воле да уз шприцер слушају одасвуд допируће радио-преносе фудбалских утакмица домаћег првенства, са чувеном, пренаглашено веселом најавом у стиху: „Овај је програм као торта, ред забаве, па ред спорта!” Или је то, напросто (…) намењено онима који су разведени, који су удовице или удовци, па не могу да поднесу самоћу, поготово не у мајско недељно поподне. Прве нико нигде није звао и како сати одмичу све је јасније да их неће звати – зар да се намећу? Други се, после свега што су рекли и што им је речено, никада више не би јавили дојучерашњим ближњима – зар да се понижавају? А трећи? Они су јутрос били на гробљу, већ су однели љиљане, запалили свеће, беспрекорно поткресали траву, опрали споменик који су и јуче прали, друштва ради су у оближњој капелици изјавили сучешће породици сасвим непознатог покојника… И зато сви такви, усудом самоће издвојени, очајнички траже место где има неког.
Горан Петровић, Испод таванице која се љуспа, Новости, Београд 2010, 25. стр.

За фотографе је занимљиво како је аутор приступио техници самог снимања.
“За овај фотографски рад користио сам искључиво широкоугаони објектив од 21 мм, што је био услов да уђем у центар дешавања. Тако су настајале фотографије које остављају утисак на посматрача својом непосредношћу. Тој непосредности суштински допринос даје црна и бела боја, као два контрапункта, којим се лакше може докучити овај обични секундарни живот. Те две боје сликовито тумаче човекове узлете и падове у трагању за одгонетком људског удеса.

© Мирослав ПРЕДОЈЕВИЋ, Старост,                    Петар Рапаић, село Крбавица, Лика, Хрватска 2012.
© Мирослав ПРЕДОЈЕВИЋ, Старост, Петар Рапаић, село Крбавица, Лика, Хрватска 2012.

Старост
Има једно жалосно доба у нашем животу кад човек већ осети да познаје више мртвих него живих. И још горе: кад више мисли на мртве него на живе. И што је најгоре: има и такво доба кад се човек не може да одбрани од успомена на такве покојнике, и кад га они подсећају сваком приликом којом прође, за сваким столом где седне, у сваком послу који ради, и свим намерама које има. Они га прогоне по кући, на врх планине, насред мора. (…)
Несумњиво, старост је човекова несрећа; али је то и једна од свих несрећа коју сваки човек сам себи жели, и за коју моли Бога, и због које и ради. Нема никог ко не би желео да остари, и чак да доживи врло дубоку старост. (…) Има и стараца који најзад постану и задовољни својом судбином, и који, с извесним поносом за себе, жале своје другове из детињства што су попадали путем живота, не дочекавши њихове године. (…) Старост, дакле, није несрећа. Несрећна је старост једино кад човек и самог себе преживи; а то је кад више не стари, нити више учествује у животу.
Јован Дучић, Благо цара Радована, Прозаик, Београд 1996, 247, 248, 253. и 254. стр.

Крупно зрно високоосетљивог филма и изражен контраст често допуњују њихову визуелну снагу. Ваљда је зато ова техника постала синоним за читаву фотографску област која се једноставно зове живот”, објашњава аутор.
Сигурно је да се доживљај гледања сваке фотографије понособ и читање сваког књижевног дела поред фотографије не може дочарати, али сам сигуран да ће читаоци овог приказа бар приближно имати сличан доживљај у редовима који следе.

Изложба “Такав живот”, која је обележила уметничко деловање Мирослава Предојевића у 2015. години, вредан је допринос овог ствараоца историји српске фотографије.

Драган Бабовић, КМФ

Facebook Twitter Linkedin